Knjizevnost.me

Крв није памет. Први су увијек мртви;
ја сада примам Нобела
ту у Штокхолму, и захвалан сам Вама,
али времена више немам, вријеме је
повластица читања и вас читајућих!
Ја у ствари само пјевам, ја сам музика,
судбина ћути као преврнута кожа, оно нужно ће
Бог предложити!
Нема ноћи која не може носити женско име:
нема звука који се не може преиначити ножем.
Зато вода личи на утопљеника,
зато грана за вјешање засјени славу шуме...
О судбини, добра сјени?
Земља је кажњена, као свјетиљку запалити звук!
Ви знате да се свуда прашта, ето наш Страхиња,
видиш – надмоћ је најближи пут до смрти.
А рука гуслара је бол. Оче свете сјенке,
слуга памти одлазак свој под земљу, син твој
довијек ће гурати узбрдо подземне стихове,
задојен благословом вјечнога плача...

Гојко Челебић: Старац Милија у Штокхолму
(говор на пријему Нобелове награде),
Књижевна реч, Београд, г. 11, бр. 183 (25. 02. 1982. г)