Put do snova

Možda će zvučati surovo, možda glupo, bezobrazno, možda...kako god, moj najveći motivator je strah. I to ne jedan, već najmanje dva.
Jedan da neću imati dovoljno novca ni za osnovne potrebe, a drugi da sam nemoćna da radim, zaradim, živim.

I oba su utemeljena na nekim lošim iskustvima. Već doživljenim situacijama. I zato su realna, stvarna, za mene.

I za oba imam najradikalnije moguće metode, kojim ih stavljam u zonu apsurda.

Poslednji primer se desio pre nekoliko dana.
Klijent za koga sam radila, bez najave, ičega, otkazao je dogovor. (Radili smo na reč i poverenje! Ok, ok, jeste glupo raditi bez Ugovora, ali i dalje je to i moja odluka!)

Kada sam pozvala da dogovorimo termine za ovaj mesec, njegova asistentkinja je rekla da žele pauzu. Bez daljeg objašnjenja.

Panika. Kako? Šta sad? Računi? Porezi? Planovi? Korona. Kriza!
Haos u glavi!
"Imaš tri dana, da odboluješ i posle da radiš!", reče ona racionalna ja.
"Ali, nije fer, nije ljudski, nije lepo", cmizdri emocionalna ja.
"A šta si ti očekivala, kada znaš situaciju!", sarkastična ja, već u svom maniru zvoca.
"Zvaće opet kad zaškripi, šta se brineš!", pametuje ironična ja...
Dva dana ludila i treći dan, sedaj za računar i gledaj šta ti je činiti.
Kupiću auto, spičiti štek i onda nemam izgovor za ne radi mi se, ne mogu da mislim, ne znam šta ću, jadna ja...
Kako odlučeno, tako i učinjeno!

Kupih auto!
I sad se smejem sebi, svojoj ludosti.Svom hiru. Zadovoljenju jednog sna. I Nemam štek, nemam sigurnost, nemam straha (možda malo!), al' imam motiva.

A imam i posla! 😉