Psihodrom

"Putovanje morem noću
je putovanje u delove sebe koji su odvojeni, poricani, nepoznati, neželjeni, odbačeni i prognani u različite podzembe svetove svesti...
Cilj ovog putovanja je da se ponovo ujedinimo sa sobom.
Takav povratak sebi može biti iznenađujuće bolan, čak i brutalan. Kako bismo počeli da radimo na njemu, moramo prvo da pristanemo da ne proterujemo ništa."
Stephen Cope

Da, dobar život ne znači biti konstantno srećan. Biti konstantno srećan je teror!

Ako je to zahtev koji pred sebe postavimo, moraćemo da odstranimo mnoge delove sebe zbog čega ćemo izgubiti vitalnost.
A vitalnost znači da možemo svesno da osetimo kako smo ustvari. Šta nas žulja, koči, ljuti, uznemirava i šta nas raduje, uzbuđuje, nosi, strast.

To je isti paket. Sve ide zajedno!
Ne možemo znati šta želimo bez toga da osetimo i ono što nam ne prija.

Ako prevarimo sebe da nam nije ništa kada jeste postajemo slepi za sve svoje emocije. Naš mozak jednostavno voli generalizacije.

A opet, kada je baš teško, neosećaj postane spas. I to je u redu. Posegnemo za tim ocepljenjem dela sebe i bude lakše. Preživimo.

A onda kada se treba vratiti u tu težinu naravno da nam se ne ide. Nismo bezveze prognali taj osećaj iz svesnosti. To jeste bilo neophodno.
Ali on ostaje, duboko zakopan u nama, crpi nas, razboljeva. To je ono kad kažeš sebi: ne znam šta mi je, osećam se tako prazno.

Jedini izlaz je da zaronimo duboko i hrabro u sebe odlučni da više "ne proterujemo ništa". Ma koliko neugodno bilo, da stojimo sa tim. Ne stoički nego u kontaktu. I ne jednom ni odjednom nego ponovo i ponovo. Da razvijamo nove strategije za život u kojem ćemo biti posvećeni istinitom odnosu sa sobom.

I tako dolazi promena.

"Da bi oslobodilo svoju ogromnu duhovnu moć, naše unutrašnje dete mora da bude disciplinovano.

Ako se poistovećujemo sa njegovom detinjastom stranom govorimo: Uvek sam bila žrtva. Uvek ću biti žrtva- a za sve su krivi moji roditelji.

Onda do kraja života idemo kao pokisli.

S druge strane, ako se poistovećujemo sa stranom koja je detinja govorimo: Moji roditelji su bili žrtva kulture, baš kao što su bili i njihovi roditelji i roditelji njihovih roditelja. Ja neću da budem žrtva. Preuzeću odgovornost za svoj život. Živeću kreativno. Živeću u sadašnjosti.

Biti detinji znači biti spontan, umeti živeti u trenutku, biti koncentrisan, žive imaginacije, kreativan.

Većina nas zaboravila je kako da se igra, zaboravila je radost kreativnosti.

Bez radosti zatičemo se kako stalno bežimo od bola. Bez kreativnosti bežimo od praznine.
Što brže trčimo, zavisnosti su nam teže i ozbiljnije. Ne možemo da se suočimo sa svojim ništavilom. Ništavilo je temeljna teskoba detinjastih ljudi koji žive znajući ko nisu, umesto da saznaju ko su."

Marion Woodman
Svesna ženskost

"...naša analiza je pokazala da su terapijske intervencije kao ples između terapeutovog razumevanja, intuicije i usaglašavanja i sposobnosti terapeuta da pretoči u reči klijetove emocije i implicitna sećanja.

Iz perspektive klijenta, to je putovanje unutar sebe u prisustvu drugog; to je staza bez presedana koja otvara nove mogućnosti za kontakt unutar sebe i za međusobni kontakt s drugim."

Silvija Alari i Euhenio Peiro Orosko, u
Povlačenje, tišina, usamljenost, R. Erskin

To što svoje telo ne čujemo ne znači da nam ne govori.
Samo smo prošli kroz takve životne okolnosti u kojima nije bilo moguće da damo sebi pažnju, prostor, pauzu.

Morali smo napred, bez zastajkivanja, brzo, tačno
A tuda se jedino može proći ako samo ideš, ne vidiš, ne čuješ, ne osećaš ništa što je više od "samo me provedi kroz ovo".

I to je uspešna strategija. Prođemo.

A onda kad se napravi prostor da zastanemo, predahnemo i opustimo se, možemo pogledati koja je cena tog prolaska.
I onda nema boljeg, iako nije nimalo prijatno, nego pogledati tu cenu.

Jer sve te modrice, rane i ožiljci trebaju negu i trebaju našu ljubav i naše poštovanje. A mi im to tada možemo i dati.

Ako se plašimo, da, naravno da se plašimo i važno je da budemo i hrabri.

Terapija treba da pomogne klijentu da obogati život, a ne da bude alternativa za život, kaže Little R.
I još dodaje da uspeh u mirenju iskustava iz detinjstva na terapiji i razumevanje uticaja prošlosti na sadašnjost kojim bi klijenti uspeli da razviju narativ pomoću kojeg će objasniti šta im se dogodilo kad su bili deca, otvara mogućnost razvijanja sigurnog stila afektivnog vezivanja.

Ovakav stil nam obezbeđuje da se dobro osećamo u svom telu i sa drugim ljudima.

A da bismo do njega došli, neophodno je da istupimo iz stanja ugodne ravnoteže u kojoj vladaju mnoge naše odbrane, u stanje neravnoteže i iznenađenja.

Važno je shvatiti da dugoročno ostanak u odbrambenoj ravnoteži nosi za nas veći rizik od rizika izlaska iz nje.

Kako na individualnom tako i na društvenom planu.

I što više taj naš odbrambeni kompromis traje to ćemo imati više posla da uspostavimo stvarnu realnu sigurnost u odnosima.
Sa sobom, drugima, institucijama.

Posvećenost i istrajnost aktivnog učešća u tim procesima promene jedini je siguran put izlaska iz nezdravih kompromisa.

Tek kada sam osvestila a onda iskazala, ne nužno njima ali nužno u sigurnom okruženju uspela sam da otpustim sve one besove, sve što sam osećala kao nepravde nanete mi i da oslobodim prostor za ljubav.

Nisu to nužno velike povrede.
Neke su manje a neke veće.
Ali samo kada sam uspela da sklonim sa strane sva ona očekivanja od mene ćerke, načela i obzire okoline duboko u nas usađene, i da budem iskrena sa sobom gde me je šta kako i koliko bolelo, da iskažem ljutnju i isplačem suze, uspela sam da tome kažem:
Sada si stvarno samo prološt. Ne utičeš više na mene tako da me određuješ. Mogu sada bolje da vidim sebe i da slobodnije odlučujem o svom životu.

I onda se više ne zadržavam na tim.bolima⁹.
Pravi se prostor za druga sećanja u kojima je bilo ljibavi i poverenja i još važnije za druga i drugačija iskustva sada.

Mnogo toga i dalje učim, osvešćujem i otpuštam i tom se putu radujem jer znam šta donosi.