Institut MAIN POINT

Zašto pisanje i čitanje ne garantuju dobar govor i slušanje?
Često se susrećemo sa pogrešnim mišljenjem da, ako neko dobro piše i čita, automatski zna i da dobro govori i sluša. To, međutim, nije tačno.
Govor i slušanje se suštinski razlikuju od pisanja i čitanja. Na prvi pogled, ove veštine deluju kao paralelni procesi - obe uključuju upotrebu jezika, razmenu ideja i komunikaciju između ljudi. Ako neko uspešno barata pisanim jezikom, zašto bi se mučio sa usmenom komunikacijom?
Razlog leži u prirodi usmenog izražavanja, koje je fluidno i trenutno. Dok se kod čitanja možete vraćati na prethodno pročitano, analizirati i poboljšavati razumevanje, a u pisanju neprestano revidirati tekst dok ne postignete željeni kvalitet, usmeni govor i slušanje ne pružaju tu priliku.
Govor je kao izvođačka umetnost. Kada se nešto izgovori, to je završeno. Nema mogućnosti za ispravke ili poboljšanja u trenutku. Isto važi i za slušanje. Ako nešto promakne, prilika je propuštena. Svaki pokušaj da se usmeni izraz popravi u hodu može dovesti do konfuzije.
Uspešan govor zahteva veštinu da se najbolje izrazi u datom trenutku. Govor i slušanje više imaju veze sa izvođačkim umetnostima kao što su gluma, balet, sviranje muzičkog instrumenta ili dirigovanje orkestrom. U svemu ovome, kada se nešto uradi, kada se jednom da, ne može se poboljšati. Umetnik će možda moći to da poboljša u kasnijoj izvedbi, ali dok je on ili ona na sceni, ta jedna izvedba treba da bude onoliko dobra koliko se može najbolje napraviti.
Zbog svega ovoga govor i slušanje se vežbaju kroz ponavljanje kako bi sama izvedba bila što bolja.
(Iz knjige Mortimera Adlera – Kako govoriti, kako slušati)