reset.sad

Alkoholizam je bolest percepcije pa su alkoholičari zapravo primorani da razblažuju svoju realnost. Svaki alkoholičar i doslovno svaka alkoholičarka su zavisnici od: emocionalne drame, haotičnih odnosa, krivice i stida, tuđe pažnje, kontrole i samoobmane, uloge žrtve i samosažaljenja, tuđe patnje kao potvrde svoje važnosti, lične patnje kao retke izvesnosti, itd., itd., itd. Reč je o naopakom unutrašnjem sistemu preživljavanja. Zbog toga je fizička treznost, bez trezvenosti/trezvenoumnosti, apsolutno neodrživ projekat. 😢 💦 Nepijenje je nužan ali nedovoljan uslov za oporavak.

Psihologija je odavno deo popularne kulture i kao takva ona postaje narativ koji više ne opisuje stvarnost već je deformiše. Trauma je danas sve što nas je uznemirilo. Toksična je svaka osoba koja ne postupa po našem diktatu. Granice su postale učtiva okrutnost. "Abuse" je dijagnoza bez suda i konteksta. "Healing" je svako raspadanje od realne patnje. Gaslajting je nova reč za "Ne slažemo se".
Na ovaj način psihološki pojmovi prestaju da budu alat za razumevanje ponašanja čoveka i postaju oružje u nepoštenoj borbi za lični osećaj nadmoći.
Zloupotreba psihologije ima ozbiljne posledice po svest i život ljudskih bića:
1. BANALIZUJE OZBILJNE POJMOVE!
2. DEHUMANIZUJE DRUGE LJUDE!
3. ONEMOGUĆAVA KOMUNIKACIJU!
4. SPREČAVA PREUZIMANJE LIČNE ODGOVORNOSTI!
Poeziju i mogu svi da pišu i nije strašno ako će je svi i pisati, ali doticati se nauke bez ijednog obroka u studentskoj menzi, ne treba da ostane zločin bez kazne.

U Pravoslavlju postoji duboka svest o duhovnom nasleđu-ono što činimo, osećamo, živimo ima značajan odjek u životu potomaka. Ovde nije reč o "kazni", već o prirodnom zakonu duhovne povezanosti među ljudima.
Dete ne nosi krivicu već posledicu.
Ako roditelj živi u stidu, bežanju ili nečistoti, dete ulazi u svet ranjeno. Ali ne zato što Bog kažnjava, već zato što duhovni prostor u kom se dete rađa još nije očišćen. Ono udiše atmosferu pre nego što nauči da govori.
U tom smislu, dete biva “pozvano” da ponese ono što nije njegovo ali ne silom već duhovnim pritiskom koji traži rešenje.
Ovaj pritisak nestaje pokajanjem koje ne znači “kriv sam” nego “menjam pravac”.
Evo i molitve za potomke koji žele da predaju teret svoje loze u kojoj su preci bili zavisnici:
“Gospode, ovde stajem. Ne iz gordosti, nego iz ljubavi.
Ne da osudim one pre mene, nego da prekinem ono što te ne slavi.
Ne tražim da zaboravim.
Molim da prestanem da ponavljam.
Nauči me da budem veran istini, a ne lozi.
Da budem veran ljubavi, a ne bolu koji sam nasledio.
Da nosim krst, a ne i tuđi kamen srama.
Pomozi mi da pustim. I oprostim. I krenem.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Amin.🌿

U mnogim šamanskim tradicijama, zavisnost nije navika, već entitet - duh gladi, duh zaborava, duh bola.
Ako dete počne da pokazuje simptome kao što su zavisnost, teskoba, osećaj praznine, impuls za samouništenjem, ne postavlja se pitanje šta nije u redu sa njim već “Čiji duh govori kroz njega?”
Ako roditelj ne razreši svoju vezu sa tim duhom, on ostaje u energetskom polju porodice i ulazi u sledeću generaciju kroz slabosti koje prepoznaje.
📌“Ono što se ne isceli, traži da bude ponovljeno.”
U psihologiji bismo rekli: Dete je preuzelo emocionalni teret porodice. Ušlo je u nesvesni dogovor: “Ako ti ne možeš da se nosiš sa svojim bolom, ja ću ga preuzeti.”
Zavisnost tada postaje zavet ćutanja koji dete sklapa sa roditeljem ali ga ne sklapa verbalno već u snovima, u bolovima u stomaku, u teskobi koju ne ume da objasni. Dete tako postaje nosilac bola koji nije njegov, koji mu ne pripada.
Zato šaman postavlja pitanje: “Kome ovo pripada?”, a terapeut pita: “Kada si prvi put odlučio da tvoj život vredi manje od tuđeg bola?”
Ne moraš da nosiš ono što nije tvoje.