Neol-san doo

Mir, razgovor i razumevanje.
Prostor u kome svaka porodica ima vreme koje joj je potrebno.

📞 065 2562096

U staroj Srbiji, običaji vezani za sahrane i ispraćaj bili su jednostavni i strogo ustaljeni.

Prvi koji dolaze su komšije – donose sveću i vodu. U zapisima Tihomira Đorđevića stoji da je „sveća bila najvažniji simbol“, jer predstavlja svetlost i molitvu, dok se voda donosila „za pokoj duše i za kućnu čistoću“.
Kuća pokojnika nazivala se dom žalosti i bila je mesto okupljanja. Etnografski zbornici beleže da se „gosti primaju tiho, bez velike priče, da se tuga ne podstiče vikom nego ćutanjem i staloženošću“. Cveće se retko nosilo. U većini krajeva Srbije krajem 19. veka, prema etnološkim zapisima, umesto cveća donosila se grančica ruzmarina. Smatrala se biljkom pamćenja, simbolom vernosti i uspomene. Porodici se pomagalo u svemu: pripremi odela pokojnika, organizovanju ljudi, donošenju hrane za one koji dolaze.
Vuk Karadžić beleži da je „dužnost komšiluka bila da olakša sve što može, jer tuga čoveka obara“.
Pratnja do groblja u staroj Srbiji bila je tiha. Vika i glasni jauci nisu bili deo tradicije, osim u pojedinim južnim krajevima (gde je postojalo ritualno naricanje kao poseban običaj).
U najvećem delu Srbije tišina je bila izraz najdubljeg poštovanja.

Ovi običaji, zapisani u etnografskim radovima 19. i početka 20. veka, čuvaju duh jednostavnosti, pomoći zajednice i dostojanstva – vrednosti koje su opstale do danas.