Dzodan

Komemorativna šetnja Srednjoškolci pamte. Pamte 16 žrtava korupcije u Novom Sadu i pamte brutalnost policije prema njihovim vršnjacima.
01.09.2025. godine - Beograd

Komemorativna šetnja "Srednjoškolci pamte" povodom 10 meseci od pogibije 16 ljudi usled pada nadstrešnice u Novom Sadu.
01.09.2025. godine Beograd

Ustručavam se da komentarišem pomilovanje nasilnika jer imam potrebu da se izvinim ukoliko baš nijednom ne opsujem. Sećam se tog jutra kada nas je sačekala vest da su četiri nasilnika jurili studente zbog lepljenja nalepnice na kantu ispred prostorija SNS i sećam se koliko besa mi je izazvala situacija u kojoj četiri simpatizera SNS tuku bespomoćnu devojku na pločniku, rukama, nogama i bejzbol palicom, polomivši joj vilicu tom prilikom. Sećam se i njene ispovesti o tome koliko je potresno doživela tu situaciju i koliko su joj povrede otežale život jer dugo nije mogla da jede normalno. Taj monstruozni napad u kome nasilnici tuku devojku dok leži na pločniku deluje kao nešto što izaziva već dovoljno besa, ali onda predsednik odluči da te bitange nazove junacima koji nikom na senku nisu stali. I naravno priča ne staje tu nego koristi svoje ustavno ovlašćenje da te nitkove pomiluje i time nastavi da rastura pravosuđe, još više podiže tenzije u društvu, ruga se svakom normalnom građaninu i otvoreno priznaje da je nasilnik i da će podržati bilo kakav oblik nasilja dok god ide njemu u korist.
Postojanje institucije pomilovanja od strane predsednika republike može imati smisla u retkim i specifičnim slučajevima,a postoji upravo da bi se sprečili mogući propusti u radu pravosuđa. Ta mogućnost postoji da bi izvršna vlast, koja inače ne bi trebalo da utiče na sudsku, mogla reagovati ako primeti da presuda, iako je doneta po zakonu, nije obratila pažnju na sve okolnosti koje bi je učinile i pravednom. Pomilovanje je smisleno i kao humani akt ukoliko je specifično zdravstveno stanje ili porodični uslovi u kojima se osuđeni nalazi, a posebno ukoliko se proceni da je u međuvremenu došlo do dubokog pokajanja i rehabilitacije osuđenog. Dobar primer za to može biti pomilovanje Žarka Lauševića od strane tadašnjeg predsednika republike Borisa Tadića, kada je jedan od glavnih razloga bio taj što je osuđeni već odležao veći deo kazne, a prema jednoj od prvostepenih presuda čak i celu kaznu, kao i to da se od Lauševića, s obzirom na sveukupno delovanje, razmišljanje i ponašanje ne može očekivati da ponovi isto ili slično delo. U posebnim okolnostima pomilovanje može doći i kao politički gest i za njim se poseže ukoliko je procena da takva odluka može doprineti pomirenju ili stabilizaciji društva.
Jasno je da ništa od navedenog nije slučaj kada se direktno pomiluju batinaši, pa zbog mogućih proizvoljnih upotreba ove institucije i postoji procedura u kojoj ne učestvuje samo predsednik već i ministar pravde koji mora obrazložiti proceduru i navesti zbog čega je do nje došlo. U ovom trenutku takvo obrazloženje od ministra još nije stiglo. I bilo bi zanimljivo čuti kako će i koliko onih koji čak i podržavaju predsednika moći i želeti da pravdaju direktno nasilje kojim se pokušava slomiti nesalomiva želja za pravdom u pobunjenom narodu. Odnosno, kako je to napadnuta studentkinja Ana jednom izjavila „Mogu vam slomiti kosti, ali nikada neće slomiti ono šta nas drži uspravno, a to je dostojanstvo.“ Činom pomilovanja nasilnika predsednik nam možda nije rekao ništa novo o sebi, ali je sa taloga na svetlost javnosti i spisak nedostojanstvenih izvukao i ime ministra pravde Nenada Vujovića kojeg možda ne bi primetili da nije pokazao da je spreman povinovati se nasilniku i podržati ga u njegovim monstruoznim namerama. Tako ova strašna odluka pomilovanja spisak zlikovaca, u prvoj ruci, proširuje sa četiri na šest, a nadam se da u isto vreme smanjuje broj onih koji podržavaju režim, jer i među SNS članovima mora biti da je ostalo ljudi koji su zadržali bar malo dostojanstva.
*dozvoljeno psovanje u komentarima