Marigold Pot

🎓Master rad. Proces koji me je učio strpljenju, radosti i prisutnosti. Mnogo rada, još više ljubavi prema porcelanu.
Sve počinje idejom 🧠. Došla ja kod profesora i rekla hoću da pravim portal. Mislim se, ako može i da bude za neku drugu dimenziju bilo bi perfektno. Ali morala sam da prihvatim i ovaj "običan". Onda skice i skice i skice i naravno da je cveće prisutno jer to sam ipak ja 🪷
Onda ide izrada modela, pa kalupa, pa ulivanje porcelana u isti, pa izlivanje - teško ko crna zemlja, litri i litri porcelana i jedna ja sa manjkom kilograma koja okreće to, al sreća pa od keramike ojačaš s godinama💪🏼
Onda prva peć, pa glazura i na kraju završno pečenje i bajalice + molitve da sve izađe kako sam zamislila iako se ovde to nije desilo ali ispalo je okej 🤣

Nedostajanje.
To nije samo opis nečega što fali — to je osećanje koje ima oblik, miris, sećanje i prostor. Ono označava prisustvo odsustva.
Neko vreme već ne radim na točku, ne radim sa glinom. Osećam tugu, bespomoćnost i žal za ponovnim valjanjem u blatu. Taj osećaj mira, čistote i spokoja kada mi je vlažna i mekana glina među prstima je neopisiv. Kroz taj dodir sa njom, uvek sam osećala duboku povezanost sa prirodom — kao da postajem njen deo, kao da se sećam nečega starog, iskonskog, što mi je već bilo u krvi. Ni pomislila nisam da ću se toliko vezati za tu zemlju kada me je profesor Jelovac usmerio ka keramici. Ali bila je to ljubav na prvi dodir.
Kada držim u ruci komad gline, ona mi šapuće, govori mi šta da radim, kuda da idem.
Najviše volim bez skice da radim i da pratim linije koje se same pojavljuju po površini i vode me u neko izmišljeno čarobno mesto daleko od jave...

Osim što izgleda kao tenkre, primena mu je za klupčiće. Nos je šupalj kako bi se kroz njega provukla nit i onda klupčetu nema bežanja, možete da pletete i štrikate do mile volje