LJUBA

LJUBA I STANDARDI PRISTOJNOSTI

Fejsbuk je stranicu LJUBA procenio kao “nepreporučljivu“, ograničio prikazivanje pojedinih objava i onemogućio njihovo deljenje. Moglo se naslutiti da je zasmetao erotizam, koji kod Ljube ponekad ima i izvestan morbidni prizvuk. Svaki pokušaj objašnjavanja da se radi o umetniku svetskog renomea i o sadržajima koji imaju osvedočenu umetničku vrednost završavao se savetima u stilu “proučite naše norme i standarde i potrudite se da ih poštujete“. Ukratko: uterajte Ljubu u kalup.

Ovde se sad neizbežno nameće pitanje: da je Ljuba, jedan jedini put u životu, pristao da bude uteran u neki kalup, da li bi njegovo slikarstvo odmaklo dalje od ilustracija za filmske plakate? Da li ga je upravo nepristajanje na normative kulturne politike u Srbiji primoralo da utočište za svoju posebnost potraži u Parizu? Da li bi u svetskoj prestonici slikarstva privukao pažnju da se uklopio u postojeće trendove? Znamo da ne bi.

Ima na tu temu jedna anegdota. Ljuba je, bez obzira na postignute uspehe u svetu, u sopstvenoj zemlji dugo bio omalovažavan od strane institucija i kolekcionara. Tako je jedan od “poznavalaca situacije“ izjavio (u privatnom društvu, ali pročulo se): “Onaj bre Ljuba, tolike godine živi u Parizu a još uvek nije ukapirao kako treba da slika“. Da, znamo i to, trebalo je slikati apstraktno, ili konceptualno, ili kao ovaj ili kao onaj – samo ne onako kao je Ljuba slikao. Srećom, poštovalaca i takvog slikarstva je bilo dovoljno. Ljuba se, u pukotinama između trendova, izborio za sopstveno mesto u istoriji.

Nikad nije pravio ustupke. Nikome i ni po koju cenu. Jednom su mu u atelje dovedeni neki bogati šeici. Gledali su s pažnjom slike i jedan od njih se odlučio da napravi ponudu. Nije pitao koliko bi koštalo, ali je tražio od Ljube da mu na velikim formatima naslika samo nebo i oblake. Neko drugi bi se polakomio, Ljuba nije. Sad i to znamo. Bila je i nekakva gospođa koja se odlučila za kupovinu veće slike, ali nije bila sigurna da li će slika ući u prostor između kauča i plafona. Ljuba joj je odmah ponudio rešenje (najjednostavnije iz njegove perspektive): ”Pa, u tom slučaju, odsecite noge kauča“. Na kraju, bilo je najviše onih koji su sugerisali da se sa slika skloni golotinja i mrtvačke glave. Nikad ništa nije sklonjeno, skraćeno ili promenjeno na nečiji zahtev – nek se zna jednom zauvek.

Ljuba je slikao onako kako su mu nalagali trenutni umetnički impulsi. Njegova “temperatura dana“. Ponekad su ispod kičice izlazile i scene bez ljudskih figura, dramatični ili nežni pejzaži, s čudesnim hramovima i fantastičnom vegetacijom. Evo danas jedne takve slike. S nadom da malo zavaramo algoritme Fejsbuka pa da opet nastavimo po starom. Ljubu ne smemo izneveriti.

Reprodukcija:
Dolina kraljeva, La Valée des Rois, 1984, ulje na platnu, 40 x 90 cm

MOLITVA ILI KLJUČ UNIVERZUMA – Uskoro na javnoj prodaji novo delo na istu temu

Kad klupko počne da se odmotava iznenađenjima nikad kraja.

Storija može da započne jednom od najvažnijih slika iz Ljubinog opusa, poznatom pod nazivom Molitva ili Ključ univerzuma. Ta slika je, u maju1974. godine, bila izložena sa još sedam velikih formata u Galerie de Seine u Parizu, da bi već na jesen otputovala u Njujork i bila predstavljena američkoj publici, u okviru velike Ljubine samostalne izložbe u galeriji Aberbach Fine Art. U to vreme nikog nije specijalno zanimalo zašto je ispod naslova na poleđini slike napisano “hommage à O.V. Milosz“. I ko je uopšte taj O.V. Miloš?

Pitanje je tako ostalo nenačeto i tokom sledećih četrdeset godina, koliko je slika – uz još četiri druge - provela kod jednog američkog bračnog para. Tek kad je, 2018. godine, dospela u vlasništvo poznatog beogradskog kolekcionara, koji ju je nesebično ustupio za veliku Ljubinu retrospektivnu izložbu u Akademiji nauka, započeli smo konačno sa istraživanjem njenog istorijata. Otkrili smo, za početak, da je Oskar Vladislas de Ljubič Miloš bio pesnik i filozof/metafizičar, ali od onih čiju vrednost mogu da procene samo ljudi s vrhunskom erudicijom. U Ljubinoj biblioteci, u kojoj je posle njegove smrti ostalo preko 3 000 naslova, nažalost, nije bilo nijedne knjige od ovog pisca. Jedino što smo uspeli da pronađemo, i to u njegovim dnevničkim beleškama, iz 1972. godine, bio je jedan citat na temu molitve. Molitva se tu predstavlja kao izraz slobode i kao ključ spoznaje univerzuma! Ova misao je očigledno na Ljubu ostavila veliki utisak, čim je po njoj nazvao sliku na kojoj je radio godinu dana.

Sa Molitvom i Oskarom Milošem smo se, potpuno neočekivano, ponovo sreli pre nekoliko meseci. Jedna mala aukcijska kuća iz pariskog predgrađa ponudila je na prodaju Ljubin crtež iz 1970. godine, koji je u gornjem delu imao upisan naslov Issidor a u donjem Molitve. Ova udvojenost navela nas je na pomisao da je donji naziv možda pridodat kasnije, kad se za njim ukazala potreba. Glavna zanimljivost, međutim, bila je ispisana rukom vlasnika crteža na poleđini kartonske podloge rama: Ljuba, Ilustracija uz pesmu O.V. Miloša “Et surtout que…“, Hommage à toi France. Ovo “Hommage à toi, France“ nas je posebno zaintrigiralo. Pretraživanjem po internetu otkrili smo da u jednoj antikvarnici u Firenci postoji istoimena knjiga, tačnije, vrlo luksuzno opremljeno, bibliofilsko in-folio izdanje, sa 62 reprodukcije slikarskih dela (Dali, De Kiriko, između ostalih) uz 62 pesme najpoznatijih francuskih pesnika. Knjiga je izašla u Italiji, 1972. godine, a koštala je oko 500 dolara po primerku (specijalno izdanje ukoričeno u kožu još više). Bila je očigledno namenjena nekoj posebnoj klijenteli, u koju Ljuba nije spadao, s obzirom na to da on knjigu nije posedovao. I ne samo da je nije posedovao nego je čak nikad nigde nije ni pomenuo! Za ovako veliki propust zasad nemamo objašnjenje. Tačno je da Ljuba nijednu značajniju sliku nije sačuvao za sebe, govoreći u šali da su “one za njega preskupe“, ali se dokumentacijom ipak bavio dosta pedantno. Priznajemo, ona još uvek nije do kraja proučena ali možda se baš u tome i sastoji lepota posla – u novim dilemama i novim otkrićima.

I taman kad smo pomislili da je priča o Molitvi i O.V. Milošu zaokružena – knjiga je završila u Ljubinoj arhivi a crtež kod kolekcionara koji poseduje istoimenu sliku – saznali smo da belgijska aukcijskaj kuća De Vuyst najavljuje prodaju jednog crteža velikog formata, iz 1974-75. godine, poreklom iz vrlo poznate kolekcije Veranneman. Kad smo na dostavljenoj nam reprodukciji detaljnije pogledali zapis u donjem delu, otkrili smo isti citat O.V. Miloša kao i u beleškama iz 1972. - s tim što je on ovde produžen sa još nekoliko rečenica. Znači, Ljuba ga nije prosto prepisao iz svoje sveske nego je posedovao i neki drugi izvor. Možda ga je preuzeo iz teksta nekog od svojih učenih prijatelja?

Novi putokaz ukazao nam se tokom čitanja biografije francuske slikarke Leonor Fini*. Njena “knjiga uz uzglavlje“ bila je Ljubavna inicijacija – od O.V. Miloša, a njen intimni i dugogodišnji prijatelj – Andre Pjer de Mandijarg, isti onaj koji je, početkom sedamdesetih, Ljubu predstavio pariskoj intelektualnoj eliti i napisao nekoliko vrlo značajnih tekstova o njemu. Ako sad uzmemo u obzir da je Leonor Fini bila Italijanka, da je poznavala italijanske galeriste i izdavače i da je uvrštena u gore pomenutu luksuznu knjigu, vrlo smo blizu pretpostavci da su upravo njih dvoje predložili izdavaču da u nju uvrsti i Ljubu. I da su, istovremeno, uputili i Ljubu u delo pesnika uz čije stihove bi trebalo da stoji njegov rad.

Postoje, naravno, i neke druge hipoteze. U međuvremenu smo pronašli dovoljno dokaza da je za Oskara Miloša znao i Borko Niketić, autor prvog teksta o Ljubinom slikarstvu i njegov prijatelj iz vremena dolaska u Pariz. Borko je, inače, bio izuzetno obrazovan slikar, završio je čak studije teologije na francuskom univerzitetu.

Na kraju, ne možemo a da ne pomenemo i Šejku. Ljuba je mnogo p**a citirao njegovu rečenicu da je slikarstvo oblik molitve. Ako ništa drugo, ona ga je mogla učiniti prijemčivim za misao O.V. Miloša. Što se upravo i nama dešava… Slikarstvo kao oblik molitve... Molitva kao oblik spoznaje... Molitva kao ključ univerzuma... Nastavljamo da meditiramo… Slikarstvo nije ukras za zidove… Slikarstvo je ukras za dušu… I za mozak.

* Opširnije o Leonor Fini na profilu Slavica Batos, objava “Maske, anđeli, demoni“, 19.03.2026.

FACEBOOK OGRANIČIO DOMET STRANICE ”LJUBA“

S obrazloženjem da krši pravila i ne poštuje standarde internetske društvene mreže Fejsbuk, stranica LJUBA je svrstana u kategoriju “nepreporučljivih“. Kao primer neprihvatljive objave naveden je prilog o restauraciji slike “Prikaza“, od 12. septembra. Očigledno, algoritam Fejsbuka ne pravi razliku između erotske komponente umetničkih dela i pornografije. Nijedan pokušaj sporazumevanja sa arbitrima moralnosti nije urodio plodom – kontakti idu preko algoritama i sve se svodi na savete tipa “poštujte pravila i standarde“.
Šta da se radi a da se ne izneveri Ljubin stvaralački kredo? Kako objavljivati reprodukcije slika bez detalja koji deranžiraju krute algoritme? Pošto zasad ne vidimo rešenje, nastavićemo na jedini način koji smatramo primerenim a na poštovaoce Ljubinog dela apelujemo da lajkovima i komentarima podrže stranicu. Pa šta bude.
Danas skrećemo pažnju na sliku “Pojava Istihona“, koja će se za nedelju dana pojaviti na javnoj prodaji u Parizu. Slika je nastala 1960/61. godine, u vreme kad je Ljuba služio vojni rok u Bileći. Kasnije je delimično dorađena u ateljeu Kupola, u Beogradu. Već sledeće godine Ljuba ju je preneo u Pariz. Bila je izložena u galeriji Eduar Smit, prodata kao i većina slika sa te, za Ljubinu parisku karijeru, izuzetno važne izložbe i otad joj se izgubio svaki trag. Od nje je ostala samo crno-bela fotografija i reprodukcija u monografiji LJUBA (1978), izdavača Pjera Belfona. Evo, sad je i Istihon izronio iz tame istorije, besprekorno očuvan, konačno snimljen i reprodukovan u boji.
Originalan naziv “La rotation/L’apparition d’Istihon“, 1960-1961, ulje na platnu, 89 x 70 cm