Ljubimka

Dva razloga za današnje slavlje:

1. ,,Moj sveti greh: Knjiga prva" je prešla brojku od 6500 prodatih primeraka! ✨

2. Zbog tolikog interesovanja, pojavila se potreba za ozbiljnijim lagerom, pa sam konačno pronašla pravi magacin. 📦

Nema više nošenja kutija na peti sprat! 😂

Možda je problem bio u njoj, u njenoj naivnoj potrebi da se drži za slamke spasa koje ne postoje.

Možda se nikome na ovom svetu zapravo ne može verovati da će uraditi ono što kaže, jer su reči postale najjeftinija valuta, potrošna roba koja se baca u vetar čim situacija postane iole teška.

Samo jednom u životu bi volela da ima nekoga ko dovoljno mari da to što obeća i ispuni, nekoga ko bi stao iza svoje zakletve delima, a ne novim, ljigavim izgovorima koji služe samo da kupe vreme.

Bar jednom je želela da je neko tretira kao da je važna, kao da je prioritet, a ne tek usputna obaveza koju treba smiriti i odložiti za neki drugi, bolji dan, koji nikada neće svanuti.

„Smatrati drugu osobu privlačnom nije greh.”
„Nije?”
„Želja nije greh”, reče Gezim, sedajući na sto i okrećući se ka njoj. „Maštanje nije greh. Grehovi su dela činjenja ili nečinjenja. Ili uradiš nešto što ne bi trebalo. Na primer, upucaš nekoga. Ili ne uradiš nešto što bi trebalo. Na primer, ne daš milostinju siromahu. Smatrati nekoga privlačnim nije ništa veći greh od stajanja na balkonu i uživanja u prelepom pogledu na more.”
„Šta je onda pohota?”
Okrenula se na peti i pošla za njim u crkvu. Otvorio je vrata, stavljajući podupirače da ostanu otvorena.
„Baš si u gasu s tim ’uklanjanjem od svakog zla’, hm?”
„Jesam. Ne bih želeo da bilo ko od nas bude optužen za nešto što nije uradio.”
„A šta ako je to nešto što jesmo uradili”, upitala je, klečeći unazad na jednoj od klupa da bi se okrenula ka Gezimu, koji je sedeo u redu iza nje.
„To je potpuno drugačija situacija. Ali pričamo o pohoti.”
„Žudim za tvojim odgovorom.”
„Zapravo, ne žudiš”, reče mirno, s nepokolebljivim pogledom. „Samo želiš moj odgovor. Pohota je preplavljujuća, neobuzdana želja koja vodi u greh. Muškarac može poželeti tuđu ženu. Dešava se. Pitanje koje mora sebi da postavi jeste: ako mu se ukaže prilika, hoće li delovati u skladu sa svojim željama? Hoće li pokušati da je zavede prvi put kad budu sami? Hoće li je napasti? Ako bi mu se ona nabacivala, da li bi popustio? Ili bi poštovao njen brak, ljubazno je odbio i predložio da ona i njen muž odu na savetovanje?”
„Znači, razlika između ljubavi i pohote je u tome koliko nešto želiš?”
„Delimično. Ali nije samo pitanje stepena želje, već i šta radiš s tom željom. Ako bih našao neku mladu ženu zapanjujuće privlačnom, intrigantnom i inteligentnom – još nisam sagrešio. Ako to iznesem svom duhovniku, nasmejaće se i reći da mu se ne vraćam dok ne budem imao šta vredno ispovedanja. Ako, međutim, postupam po toj privlačnosti, mogli bismo imati problem.”

„Znaš, bez uvrede, ali nisam sigurna da verujem u Boga.”
Gezim je slegnuo ramenima. „Najmanji problem. Njegovo postojanje ne zavisi od tvog verovanja.”
„Dobra vest za njega, onda.”
„I te kako. A sada, hajde da pričamo o freskama.” Mahnuo je rukom ka freskama koje su prekrivale zidove naosa.
„Jesu li freske deo duhovnih vežbi?”
„I da i ne. Trenutno me zanima da steknem osećaj koji delovi Svetog pisma ti se obraćaju. Sveti oci su verovali da su slike moćna oruđa koja nas vode ka otkrivanju onoga što Bog namerava za nas.”
„Misliš da Boga zanima šta mi želimo da radimo?”
„Naravno. Želja je najsnažnija od svih ljudskih emocija. Želja podstiče ljudska bića do visina slave i vuče nas u dubine pakla. Iz želje za Helenom, Menelaj je pokrenuo hiljadu lađa i započeo krvavi rat. Iz želje da spase svoj narod, Hrist je dozvolio da bude raspet. Želja je dar od Boga. Kao i svaki dar, trebalo bi da ga koristimo da ga proslavimo.”

„Obećao si mi sve”, šapnula je.
„I održaću obećanje. Ali ne još.”
„Ne brini. Rekla sam ti da mogu da čekam, i čekaću. Znam da je ovo velika stvar.”
„Ono što ti želiš od mene, što mi želimo jedno od drugog... to je zabranjeno, malena. Ako me uhvate, ako nas uhvate...”
Upozoravajući ton u njegovom glasu ju je naježio.
„Koliko bi bilo loše”, upitala je.
„Najbolji scenario: premeštaj, javno ismevanje, privatno ismevanje. Najgori scenario: raščinjenje. Većina bi me smatrala zlostavljačem da se sazna da sam u vezi s mladom parohijankom.”
„To je smešno. Ja sam ta koja pokušava da te odvuče u krevet. Mogu da glasam, potpišem ugovor, doniram krv, udam se, ali ne smem da spavam s kim ja hoću? To je moje telo”, rekla je. „Moje, ne njihovo. I to je tvoje telo. Zašto oni mogu da nam govore šta smemo da radimo sa svojim telima?”
„Jelena, da li ti to pokušavaš da primeniš logiku na Crkvu?”
Glasno se nasmejala.
„Mislim da je neko pametan jednom rekao da je to besmislena strategija.” Osmehnula mu se.
„Ceo svet je sudnica. I svi vole da se igraju sudije, porote i dželata. Pravoslavni sveštenik u vezi s parohijankom? Razapeće me. Video sam kako to izgleda, više p**a. A jedini koji me neće mrzeti biće oni koji će umesto mene mrzeti tebe.”
„Jesam li ja kriva”, upita bojeći se odgovora. Ipak ga je ona jurila, zar ne?
„Ne. To je sudbina. Ili možda propast. Ponekad je teško videti razliku.”
„A šta ako sudbina jeste propast? Možda je to isto.”

„Mogao bih da lažem. To bi bio greh, ali cenim taj predlog.”
„Ti ne grešiš?”
„Trudim se da ne činim greh.”
„Ja ne.”
„Ne grešiš?” Gezim je zvučao toliko skeptično da bi se uvredila da nije bio potpuno u pravu što je toliko skeptičan.
„Ne, ja se ne trudim da ne činim greh.”
Gezim je zažmurio i odmahnuo glavom.
„Šta je bilo?”
Podigao je ruku, ukazujući na potrebu za tišinom.
„Šta”, prošap**ala je.
„Čuješ li to?”
Nagnula je glavu i oslušnula.
„Ne. Ne čujem ništa. Ti čuješ nešto?”
„Čujem.”
„Šta?”
„Boga kako mi se smeje.”
Jelena je naslonila bradu na ruku. „Čuješ Boga kako ti se smeje?”
„Glasno. Čudi me da ti ne čuješ.”
„Smeje se tebi, ne meni”, rekla je.
„Odlična poenta. I iznela si još jednu odličnu poentu o postupanju s crkvom. Razmotriću tvoj predlog.”
„Hoćeš?”
„To je mudra i makijavelistička strategija.”
„Je l’ to loše?”
„Ne. To je biblijski. Matej 10:16. ’Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove. Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.’”
„Ovce među vukovima. Zbog toga crkva zvuči opasno. Misliš da smo opasni.”
„Mislim da si ti opasna.”
Jelena se uspravila na petama. Dosad su se zezali, ali to što je rekao i kako je rekao – nije bila šala.
„Ja? Opasna?”
„Ti. Veoma.”
„Zašto?”
„Zato što to želiš da budeš. To je deo odgovora.”

„’Uspavana lepotica’ nosi isti motiv kao mit o postanju”, rekla je Ela. „Adam i Eva u Rajskom vrtu, tako mladi i nevini. Ako pojedu zabranjeno voće, steći će znanje o dobru i zlu. Ali izgubiće raj. Odriču se raja zarad znanja, a i ne znaju šta je to znanje. Princeza gubi nevinost u zamenu za buđenje. Inače bi zauvek živela u svetu snova.”
„Adam i Eva nisu znali šta će dobiti ni šta će izgubiti sve dok nisu i dobili i izgubili. To je kao ona pesma što smo čitali. Tip ne zna značenje p**a kojim je krenuo sve dok nije stigao do kraja. Prvo izabereš, a tek posle saznaš šta si izabrao. Svaki izbor ima cenu. Ponekad ne znamo kolika je dok je ne platimo.”